Kako napraviti fakturu i šta sve treba da sadrži?

 

 

Faktura je osnovni dokument koji prodavac izdaje kupcu, šire rečeno, to je račun koji isporučilac dobara ili izvršilac usluge daje primaocu dobara ili korisniku usluga.


Obveznici, sva pravna i fizička lica u sistemu PDV-a su u zakonskoj obavezi da za svaki promet dobara ili usluga izdaju odgovarajuću fakturu sa svim obaveznim elementima.


Ovo je propisano članom 42. Zakona o porezu na dodatu vrednost koji glasi u celosti: ‚‚Obveznik je dužan da izda račun za svaki promet dobara i usluga. U slučaju pružanja vremenski ograničenih ili neograničenih usluga čije je trajanje duže od godinu dana, obavezno se izdaje periodični račun, s tim što period za koji se izdaje taj račun ne može biti duži od godinu dana.


Pomoću faktura se evidentira promet fizičkog ili pravnog lica i vrši se obračun poreza za svaku transakciju prometa. Svaka faktura je specifična po svom nazivu, količini i ceni dobara odnosno usluge koje prodavac obezbeđuje kupcu.


Svaki prodavac je izdavalac fakture i to se zove izlazna faktura, a svaki kupac je primalac fakture i to je ulazna faktura. Sve fakture se beleže u knjige ulaznih i izlaznih faktura da bi na kraju poreskog perioda svaki obveznik znao koliki je eventuali iznos poreza na dodatnu vrednost koji treba da plati.


Oba privredna subjekta, i prodavac i kupac fakturu posmatraju i kao ispravu, koja služi kao osnov za knjiženje u knjigovodstvu.

 

 

Osnovni elementi koje sadrži faktura


Svaka faktura treba da sadrži ove osnovne elemente prema odredbama člana 42. Zakona o porezu na dodatu vrednost:

 

  1. Naziv, adresu i PIB obveznika- izdavaoca računa;
  2. Mesto i datum izdavanja i redni broj računa;
  3. Naziv, adresu i PIB obveznika- primaoca računa;
  4. Vrstu i količinu isporučenih dobara ili vrstu i obim usluga;
  5. Datum prometa dobara i usluga i visinu avansnih plaćanja;
  6. Iznos osnovice;
  7. Poresku stopu koja se primenjuje;
  8. Iznos PDV koji je obračunat na osnovicu;
  9. Napomenu o odredbi ovog zakona na osnovu koje nije obračunat PDV;
  10. Napomenu da se za promet dobara i usluga primenjuje sistem naplate.

 

Prvi osnovni element svake fakture je neophodno iskazivanje naziva, adrese i PIB-a obveznika, odnosno izdavaoca računa, a ako faktura ne sadrži ovaj element ona je formalno neispravna i može se vrlo lako osporiti pravo na odbitak prethodnog poreza.


Poslovno ime mora da sadrži naziv, pravnu formu (za ortačko društvo - skraćeno o.d ili od; za komanditno društvo - komanditno društvo ili skraćeno k.d ili kd; za društvo s ograničenom odgovornošću - društvo s ograničenom odgovornošću ili skraćeno d.o.o ili doo; za akcionarsko društvo- akcionarsko društvo ili skraćeno a.d. ili ad) i mesto, i to je propisano Zakonom o privrednim društvima.


Ako postoji registrovan u APR-u i skraćeni naziv privrednog društva, samo onda se može iskazati na fakturi.


Kada se razlikuje datum izdavanja računa i datum prometa računa na fakturi se moraju navesti oba datuma, datum izdavanja računa ne može biti pre datuma prometa. Jedino faktura koja se izdaje na kraju meseca za sukcesivno isporučivanje dobra ili usluge ne mora da ima datum prometa.


U praksi elementi fakture gore pobrojani koji su obavezni i zajednički za sve fakture su od broja 1. do broja 4. Broj 5. je delimično obavezan, dok deo o visini avansnih plaćanja unosi se samo ako su izvršena.


Ono što treba napomenuti u Zakonu je navedeno da se faktura izdaje u dva primerka, od kojih jedan primerak ostaje kod izdavalaca računa, a ostale fakture se daju primaocu usluga ili dobara.

 

 

Iskazivanje poreza na dodatnu vrednost na fakturi


Ako je rešenjem utvrđena obaveza plaćanja PDV-a od strane poreskog organa svaki obveznik PDV-a ne izdaje fakturu.


Svaka faktura mora biti ispravna formalno (faktura sadrži sve obavezne elemente) i materijalno (faktura izdata za izvršeni promet sa iskazanim PDV-om koji je obračunat na pravilan način) od prethodnog učesnika u prometu da bi obveznik PDV-a mogao da ostvari odbitak prethodnog poreza.


Ono što se pojavljuje kao problem u praksi je taj što je faktura često loše popunjena, odnosno ne sadrži sve osnovne elemente, ili ponekad poreski organi zahtevaju da se na fakturama nađu određeni podaci koji nisu predviđeni članom 42. pomenutog zakona.


Najčešći primer iz prakse je ako je promet dobara ili usluga oslobođen PDV-a nije potrebno upisati iznos PDV-a koji je obračunat na osnovicu.


Jedino je moguće ispuniti uslov za pravo na odbitak prethodnog poreza na dodatnu vrednost u sledećim slučajevima, odnosno to može da uradi poreski dužnik po sledećem osnovu:

 

  1. Prometa dobara i usluga koje vrši stano lice koje se nije evidentiralo u sistem PDV (član 10 stav 1 tačka 3) Zakona)
  2. Prometa sekundarnih sirovina i usluga koje su nesporedno povezane sa tim dobrima
  3. Prometa objekta u slučaju kada je ugovorom na osnovu kojeg se vrši promet tih dobara predviđeno da će se na taj promet obračunati PDV u skladu sa Zakonom (član 10 stav 2 tačka 2) Zakona)
  4. Prometa dobara i usluga iz oblasti građevinarstva (član 10 stav 2 tačka 3) Zakona)
  5. Prometa električne energije i prirodnog gasa koji se isporučuje preko prenosne, transportne i distributivne mreže (član 10 stav 2 tačka 4) Zakona)
  6. Prometa hipotekovane nepokretnosti, odnosno predmeta založnog prava odnosno dobara i usluga nad kojima se sprovodi izvršenje u izvršnom postupku (član 10 stav 2 tačka 5) Zakona)

 

Osnovni pojam profakture


U poslovnoj praksi se često koristi profaktura kao dokument koji prethodi fakturi. To je dokument koji nema obavezujući karakter kao faktura i najčešće predstavlja ponudu jednog privrednog subjekta drugom privrednom subjektu.


Profaktura ne obavezuje izdavaoca da obračuna i plati PDV, iako predstavlja vid poziva za plaćanje i uvek sadrži instrukciju za plaćanje. Kada se izvrši plaćanje po instrukciji profakture privredni subjekat izdaje fakturu. Treba napomenuti da profaktura ne predstavlja nikakav osnov za knjiženje.